Prošlosti ako je dobra treba joj se vraćati, ako je loša treba je popraviti. Jer sve nekako polako postaje prošlost. Navika ostaje navika i ostaje u nama. Dok gledaš. Naslonjen na autobusnu stanicu i kiša dok rominja. Dok gledaš druge kako grle. Želiš li grliti? Ili je navika da grliš? Želiš li se nasmijati? Ili je navika smijati se? Držati osmijeh na usnama s podignutnom glavom jer su te tome naučili drugi ljudi, sretni ljudi. Lažeš li više sebe ili druge? Druge, znaš, one koji te ne poznaju, a žele te upoznati, zbog crvenih usnica koje vrište pomoć, negdje u kutu osmijeha. Gledaj u napaćene ljude. Želim da znam, da znam, odakle ova mrtva stvar. Nije shvaćen, ili ne želi shvatiti. Gledaj nekako drugačije. Gledaj dno i vrh. I nikada nemoj biti između. Popij. Vode. Gutljaj. I pogledaj kapljice koje su ostale za tvojim usnama. Idu dolje, natrag. Ti budi gore. Ostani blizu kraja. Jer kraj ne postoji. Uvijek dođe nešto novo. Ja kažem ne, ne, ne, ne, ne je sve što kažem ja. Ustani. Opet? Da, opet. I pođi. Negdje. Traži, pronađi, zadrži. I traži dalje. No, i dalje stojiš na autobusnoj stanici i gledaš kišu dok rominja. Postaješ težak. Svojim nogama. No i dalje stojiš. Vidiš, moguće je.